У четвртак, 7. децембра 2023. године, у 6 сати увече, извршено је опело о. Лазара у храму св. Илије у Мерилвилу, Индиана, у парохији где је прота Лазар служио 22 године. Саборни храм био је испуњен  верним народом, породицом и поштоваоцима о. Лазара. Дошли су његови бивши парохијани из парохија које је о. Лазар опслуживао, а највише из Гере-Мерилвила, Чикага и околине.

Началствовао је епископ Лонгин уз асистенцију архиепископа Петра (Руска загранична црква), 27 свештеника и 3 протођакона.

 Ово су поименично служашчи свештенослужитељи:

Архиепископ Петар (РЗЦ), епископ Лонгин; протојереји-ставрофори: Недељко Лунић, Јован Тодоровић, Лука Лукић, Петар Петровић, Милан Крстић (Источна епархија), Александар Бугарин, Марко Матић, Драгомир Туба, Милован Катанићи Драган Петровић; протојереји: Александар Новаковић, Дарко Спасојевић, Радован Јаковљевић, Звонко Костић, Даниел Маршал (РЗЦ); јереји: јеромонах Рафаил (РЗЦ), Владимир Ленг, Јован Марјанац (Канадска епархија), Радомир Плавшић, Алексанадр Вујковић, Антон Алексејнко (РЗЦ), Александар Петровић, Леонти Најдзиос (РЗЦ), Александар Коранда (OCA), Николај Лакматоу (OCA), Томислав Савић, Николај Костур; протођакони: Милован Гогић, Павел Волкоу и Јован Аничић.

За време опела од упокојеног проте Лазара опростили су се епископ Лонгин (српски језик) и прота Недељко Лунић (енглески језик). Опроштајни некролози су укључени. Било је заиста дирљиво када су унуци и унуке проте Лазара читали апостоле за време опела. Парохијски хор уз учешће свештенства одговарао је на опелу.

После последњег целованија ковчег са посмртним остацима проте Лазара обнешен је око храма.

Парохија св. Илије одала је достојно почаст своме драгом бившем пароху проти Лазару. По завршеном опелу парохија је припремила послужење за покој душе о. Лазара.

Света архијерејска Литургија и помен у манастиру Св. Саве

У петак, 8. децембра 2023. године свету архијерејску Литургију служио је епископ рашкопризренски и косовски Теодосије, уз учешће преко тридесет свештеника и 4 ђакона.

Присутни су били архиепископ Петар (РЗЦ), епископи Лонгин и Митрофан и неколико свештеника. На светој Литургији одговарали су унуци и унуке проте Лазара, под вођством Михаиле Туба Томић и Василија Катанић. Дирљиво је било слушати умилне младалачке осећајне гласове, њихово молитвено појање своме вољеном деду проти Лазару. Верујемо да се радовала душа проте Лазара. То је била утеха и породици, протиници Мири, синовима Петру (Данијела), о. Николају (попадија Катја), кћерима Кристини )прота-ставрофор Драгомир) Туба, Татјани (прота-ставрофор Милован )Катанић и Сузани (Николаос) Трифилогос.

По завршеној светој Литургији одржан је помен. На помену су узели учешћа четири архијереја, 35 свештеника и 4 ђакона.

Ово су поименично учесници на помену:

Архиепископ Петар (РЗЦ), епископ Лонгин, епископ Митрофан, епископ Теодосије; архимандрити: Андреј (Епархија рашкопризренска), Сергије; протојереји-ставрофори: Марко Тодоровић, Урош Оцокољић, Недељко Лунић, Драган Велеушић, Лука Лукић, Милан Крстић (Источна епархија), Александар Бугарин, Марко Матић, Саво Босанац, Драгомир Туба, Милован Катанић, Константин Ботцис (Грчка црква), Крисантос Керкерес (Грчка црква); протојереји: Јован Јовић, Радомир Ћутило, Александар Новаковић, Дарко Спасојевић, Предраг Самарџић, Звонко Костић, Немања Тешић, Данијел Маршал (РЗЦ); јереји: јеромонах Серафим, Бранислав Кончаревић, Никола Радованчевић, Јован Марјанац (Канадска епархија) Радомир Плавшић, Александар Вујковић, Антон Алексејнко (РЗЦ) Александар Петровић, Леонти Наидзиос (РЗЦ), Николај Лакматоу (OCA), Артемиј Макартетскиј (РЗЦ), Николај Костур; протођакони: Павел Вокоу (РЗЦ), Павле Старчевић, Ђан Фелониук (РЗЦ) и ђакон Теодор Соколовић.

Затим је на гробу одржан помен, да би се земни остаци проте Лазара уз возглас Вјечнаја памјат спустили у гроб.

Даћа је била у манастирској сали Нове Грачанице.

О. Николај у име породице проте Лазара захвалио се архијерејима, свештенству родбини, кумовима и пријатељима на њиховом присуству, као и свима који су изјавили саучешће породици. Затим је синовски и свештенички говорио о свом оцу, оцу пуном љубави, осећања, који је живео Христом настојећи да оплемени своје срце Христовом науком, да би у судњи дан изашао спреман пред Творца. Усто о. Николај рече да је његов отац био поносан на своју породицу, синове и кћери. Оставио је богато наслеђе. Захвалио се оцу за његову љубав и очинску бригу и замолио да се моли Богу за породицу и све нас.

Протојереј-Ставрофор Лазар Костур

1. април 1940 – 1. децембар 2023

Са великом тугом и чврстом вером у Васкрсење, обавештавамо вас о упокојењу нашег драгог оца протојереја-ставрофора Лазара Костура после тромесечне борбе са тешком болешћу. Благодарећи Богу што смо га имали, молимо се да Господ подари нашем оцу вечни покој, тамо где нема бола, ни туге, ни уздисаја, него живот вечни. Вечан му помен!

Ожалошћени:

Супруга: протиница Мира Костур

Деца: протиница Кристина (протојереј-ставрофор Драгомир) Туба, Петар (Данијела) Костур, протиница Татиана (протојереј-ставрофор Милован Катанић), Сузана (Николаос) Трипологос, јереј Николај (попадија Екатерина) Костур

Унуци: Јован Туба (праунука Амара), Михаила (Александар) Томић, Петар Туба, Ана Туба, Лазар Туба, Ивана Костур, Марина Костур, Дејана Костур, Василије Катанић, Лазар Катанић, Николина Катанић, Јелена Катанић, Јована Катанић, Милица Катанић, Илија Катанић, Иоанис Трилпологос, Алексија Трипологос, Стефан Трипологос, Лазар Костур, Касијана Костур, Марија Костур, Илија Костур, Николај Костур и Ксенија Костур

Сестра: Милица (Стеван) Игелнџа

---

ПРОТОЈЕРЕЈ – СТАВРОФОР ЛАЗАР КОСТУР

1. АПРИЛ 1940 – 1. ДЕЦЕМБАР 2023

Лазар Костур је рођен 1-ог априла 1940-те године у Цвиљању, Далмација, од покојних Илије и Цвите Костур.  У Геру, Индијана се доселио 1958. године, где је и завршио Емерсон Средњу Школу.

Лазар је 1962. године уписао Богословију Свете Тројице у Џорданвилу, Њујорк, коју је успешно завршио са Дипломом Тоелогије Универзитета Државе Њујорк.  У жељи да надогради своје образовање студира Руски језик и Историју на Индијана Универзитету Нортвест,  а потом Магистарски на Рузвелт Универзитету у Чикагу, Илиној из Историје.

8. јуна 1969-те године Лазар је ступио у брак са Миром Степановић из Детроита, Мичиген.  На празник Воздвижења часног Крста, 14/27. септембар 1969. год. рукоположен је у чин ђакона руком Његовог Преосвештенства др. Фирмилијана (Оцокољића), Српског Православног Епископа западно-америчког, у Српској Православној Катедрали Светог Саве у Милвоки, Висконсин.

Његова прва парохија је била Српска Православна Црква Светог Николаја у Вокигену, Илиној, где је и рукоположен у свети презвитерски чин у Недељу 1-ог фебруара 1970-те године.  Отац Лазар је премештен 1-ог октобра 1973. год. на службу при Српској Православној Цркви Светих Петра и Павла у Саут Бенду, Индијана.  Његов рад у винограду Господњем се наставља од априла 1976. год. у Српској Православној Епархији западно-америчкој; прво, при Цркви Св. Саве у Сан Габријелу, Калифорнија, па касније у Српској Православној Цркви Св. Тројице у Кастро Вали, Калифорнија.  Српску Православну Цркву Св. Георгија у Дулуту, Миносата примио је под своју пастирску негу у априлу 1980-те године.  А априла 1986-те о. Лазар прелази у Катедралу Светог Илије у Мерилвилу, Индијана.  Његово Преосвештенство Владика Топлички Митрофан (Кодић), у то време администратор епархије средњезападно-америчке уздигао га је 5. новембра 1989. год. у протојерејски чин.  Отац Лазар служио је при Катедрали Св. Илије у Мерилвилу, Индијана све до свог пензионисања  31. августа 2008. године.  На дан његовог јубилеја 40-то годишњице свештеничке службе, на свети празник Воздвижења часног Крста 27-ог септембра 2009. год. Његово Преосвештенство Владика Лонгин (Крчо) епископ новограчанички и средњезападно-амерички наградио је протојереја Лазара правом ношења напрсног крст.  После пензионисања одлазио је на молитву и помагао при Српској Православној Цркви Светог Симеона у Норт Мајамију, Флорида и током летњих месеци у својој парохијској Катедрали Светог Илије у Мерилвилу, Индијана. 

Прота Лазар и протиница Мира имају петоро деце, Кристину, Петра, Татиану, Сузану и Николаја.  Био је отац пун љубави који је подигао своју децу на Христовом путу и Његовој Светој Цркви.  Приоритет за целу породицу је увек била Света Литургија и Црква.  Његовим молитвеним примером у свом дому отац Лазар је увек пазио да његова деца буду на стази вере.  Био је морални пример, служио и учио чистим срцем и преданошћу Христу.  Свакодневно се молио за све своје пријатеље, парохијане и свештенство.

Од своје деце, поносно је добио 24 унука и једну праунуку: протиница Кристина и њен супруг протојереј-ставрофор Драгомир Туба: Јован и његова кћерка Амара, Михаила (Александар) Томић, Петар, Ана и Лазар; син Петар и његова супруга Данијела Костур: Ивана, Марина и Дејана; кћерка Татиана и њен супруг протојереј-ставрофор Милован Катанић: Василије, Лазар, Николина, Јелена, Јована, Милица и Илија; кћерка Сузана и њен супруг Николас Трипологос: Јоанис, Алексиа и Стефан; син јереј Николај и његова супруга попадија Екатарина Костур: Лазар, Касијана, Марија, Илија, Николај и Ксенија.  Његова породица му је била највећи понос и радост.  Живео је свакодневно мислећи о њима, посећујући их, зовући их и обасипајући их љубављу.

Прота Лазар и протиница Мира испунили су свој сан провевши својих заједничких, благословених, пензионерских 15 година у Корал Спрингсу, Флорида на сунцу, које је он толико волео.

У току последњих пар година живота, отац Лазар је имао неколико здравствених проблема, мождани удар 2021. год, који је уз помоћ рехабилитације издржао, покушавајући да испуни своју жељу да поново служи.  У септембру ове године о. Лазару је дијагностикиван најагресивнији вид можданог рака.

Нека наш Господ прими блажену душу свога слуге, протојереја-ставрофора Лазара Костура у одаје Његовог Небеског Царства, где нема болести, ни туге, ни уздисаја него живот вечни.  Вечан му помен!

---

ОПРОШТАЈНА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЛОНГИНА

”Добро, слуго добри и верни, у маломе си био вјеран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара својега.” (Мт. 25, 21)

Ваше Високопреосвештенство драги владико Петре, ожалошћена Породицо, часни оци, драга браћо и сестре!
После дуже болести затворила се књига земаљског живота проте Лазара и он се преселио у Царство светлости, у Небеску Србију. Док дубоко саосећамо са породицом ми у исто време благодаримо Богу што нам је дао тако ретког човека и пастира, који оставља неизбрисив траг у срцима породице и пријатеља, као и парохијана које је верно служио. Његова велика вера, непоколебив став по питању чистоте православља, као и свеобухватна љубав. – свима ће нам недостајати.

Отац Прота је човек изузетног карактера, ретких моралних врлина, велике љубави према Богу, свом роду и породици. Имао је у себи нешто узвишено и племенито, што је карактеристика свих честитих душа, дивних очева, верних и оданих супружника. Није ни чудо, јер је рођен, задојен и одгојен у православној Далмацији, где су људи увек били чврстог карактера и меког срца, добри људи и патриоте. Он није могао ништа друго ни да буде, него оно што је био- и умом и душом, и срцем и живљењем велики родољуб, домаћин, велики Србин и вјерујући православни хришћанин.

Више деценија носио је свој пастирски крст и заједно са протиницом Миром чувао топло породично гнездо, бдијући истинском љубављу над својом децом. Петеро деце и 25 унучади јарки су сведок о каквим се људима ради. Плус прот. Мира је била не само ослонац проти Лазару у њиговом породичном животу него и моторна снага његовог успешног пастирског рада.

И ова сахрана, браћо и сестре, показује нам, по ко зна који пут, ту истину о пролазности људског живота и непостојаности људског тијела. Једна црквена пјесма, која се пјева на опјелу, посјећа нас на то да на овој земљи нисмо ништа друго него ”један цвијет који данас, у свој својој красоти, уздиже главу сунцу, а сутра се, сасушен, у ватру баца”. То је, на жалост, пут људског рода, то је наша судбина, да се народски изразимо. Изашли смо из раја, непослушношћу и наивношћу прародитеља. Зато повратак у рај бива кроз смрт, али не бојмо се – Господ је прошао тај пут, а прошла га је и Мајка Божија; пролазили су га сви Свети. И неће нико у рај ући ко не прође врата смрти. Илија и Енох су узети са земље да би дошли пред крај свијета, пред други долазак Господњи, али ће и они тада бити убијени. Нема изузетка, немогуће је да неко не прође кроз смрт, али Господ је нас људе створио за живот. Свето Писмо нам јасно и изричито каже да је човјек биће кога, и послије тјелесне смрти, очекује вјечни живот. Христос је дошао у свијет да би свакоме од нас даровао живот вјечни. Зато прелазак у вјечни живот није ништа неприродно, као што ни ушће ријеке у море није неприродно. Смрћу почиње пут у вјечност, али преко једног моста који се зове васкрсење. По учењу Господа Исуса Христа, сви који су на земљи живјели по прописима Његове свете науке, могу са радошћу очекивати одлазак у загробни живот. Због тога је и отац Лазар чисте и мирне савјести, могао да очекује свој одлазак у нови живот. И он је свој живот био предао у руке Господа, сјећајући се ријечи пророка Исаије: „ Реците праведнику да ће му добро бити, јер ће јести плод од дијела својих“.

Ко вјерује у реч моју, вјерује Ономе Који ме је послао и ја ћу га васкрснути у последњи дан”, рекао је Христос. Велика је ово истина Јеванђеља, као што је свака ријеч јеванђелска велика истина, потресна за данашњи догађај.

Када о смрти размишљамо ми је доживљавамо као растанак. То је тако, јер се растајемо са особом која нам је драга. Но, не треба да заборавимо да се преко смрти дешава нешто тајанствено, за нас овде невидљиво, али оно за чим свака душа чезне, а то је сусрет са Богом, сусрет са том лепотом, смислом, пуноћом живота чему сви стремимо (за чим сви чезнемо). И зато свећа на опелу за упокојене не значи само да је човек прошао кроз овај свет као светлост, искра светлости, већ и да га пратимо (Спровод) на празник тајанственог, строгог, али дивног сусрета са Творцем и Оцем.

Ми свешеници смо, браћо и сестре, свједоци честих сахрана. Сахрана, дивна народна ријеч, значи очување, шаљемо тијело да га сахранимо, то јест да га сачувамо. То је словенско значење ријечи: хранити у земљу, да душу Господ води Себи да је тамо сахрани, да је сачува до Васкрсења.

По речима светих отаца: Уснуће је смрт, али починак код Господа је живот. То је вечно крећуће се стајање, или вечно стајуће кретање. То је вечни живот, кажу Светитељи. Ово нам није лако да разумемо, превазилази наша схватања и веровања и кретања. Једноставно то је боравак у наручју Аврама, Праоца нашег. Боравак у наручју Бога Оца који у Своме наручју има Сина. Њега је послао те је постао Човек, добровољно, да би нас унаручио, да би нас пригрлио, да у Његовом наручју будемо тамо гдје је Он, – у наручју Бога Оца. Чудесна је ово и радосна тајна. Али она тражи веру, тражи истрајност, тражи дуготрпљење.

Зато ми, у име нaшe Eпархије, свештенства и монаштва изражавамо искрено саосећање са честитом породицом нашег доброг Проте и молимо се Богу за његов блажени покој. Нека вас Господ утеши, драга Породицо, као и све који данас тугују због растанка! Нека Господ прими душу његову у небеске обитељи и нека у срцима нашим вечно буде молитвено сећање на њега. А сада њега молимо да се заједно са осталим небожитељима помоли за своје стадо, све парохијане где је служио, и за наш народ, за његов успех у духовном животу, за јединство Свете православне цркве, за народ Божији, и за цео свет. Нека туга породице и свих ожалошћених буде претворена у радост, јер су добили заступника на небу. Нека ти је вјечнаја памјат, добри пастиру стада Христовог, Бог душу да ти прости и помилује. Амин!