Недавно уснуће у Господу Патријарха грузијског Илије II означило је крај једне епохе у којој је он, као непоколебиви светионик вере, водио свој народ кроз најтежа искушења модерне историје. Ступивши на трон Свете Нине још као млад човек у суровим совјетским временима, када је државни атеизам покушавао да избрише сваки траг духовности, постао је патријарх са једним од најдужих стажа у историји — на челу Цркве провео је скоро 50 година. Био је истински пастир и општевољени човек свог народа, а у бурним временима послије пада комунизма, својом мудрошћу и духовним ауторитетом пар пута је спасао нацију од ужаса грађанског рата. Његова тиха снага, дубоко образовање и благост били су бедем против идеолошког и друштвеног хаоса.

„Небески посланик” и његови дарови

Митрополит Лонгин се сећа Патријарха као изузетно даровите личности; био је човек високих уметничких талената који је сјајно певао и писао прелепе црквене композиције. Ипак, изнад свих талената стајала је његова личност — описан је као врло једноставан, миран, благонаклон човек, чије су речи увек биле благе.

Митрополит се са посебним пијететом враћа у 1978. годину, када му је као студент, у групи од свега пар колега, спонтано пришао. Када је Патријарх чуо да долазе из Тројице-Сергијеве Лавре, његово лице је засијао посебном топлином. Говорио је о Лаври као о својој „Alma Mater”, а о Светом Сергију као о свом ави и духовном оцу који га је унутрашње изградио. Младим студентима је тада оставио поуку за вечност:

„Време које проведете ту, ако га схватите правилно, биће вам капитал за цео живот — капитал који не можете потрошити колико год година да живите”.

Митрополит истиче да их је Патријарх једноставно освојио; гледали су у њега готово „хипнотисано”. Док су у то време високи јерарси често деловали неприступачно, Патријарх Илија је зрачио магнетизмом „небеског посланика”, а опет је био близак и приступачан попут доброг и благог јереја.

Снага личности и свете успомене

Наш духовни идентитет не чине само суве информације, већ живи људи – учитељи чији лик постаје трајни оријентир. Истински духовни ауторитет никада не потиче из спољашње моћи, већ из дубоке изложености Божјем присуству која се неминовно прелива на човекову личност. У том контексту, истина престаје да буде апстрактни појам и постаје живи однос.

Ову истину је можда најлепше препознао велики Фјодор М. Достојевски. Он кроз уста старца Зосиме у роману Браћа Карамазови изговара мисао која савршено описује вредност овог Митрополитовог сећања:

„Знајте да нема ничег вишег и јачег, и здравијег, и кориснијег за будући живот него што је каква добра успомена… Једна тако дивна, света успомена, можда је најбоље васпитање.”

Управо је тај однос, тај непосредни додир са смиреним ликом Патријарха Илије, за Митрополита Лонгина постао интегрални део његовог сопственог унутрашњег бића. Блаженопочивши Патријарх остаје упамћен као живи доказ да је духовни капитал стечен под окриљем светиње снага која не само да изграђује човека, већ осветљава његове путеве деценијама касније.