Друге недеље Великог поста Преосвећени Владика Лонгин служио је Свету Литургију у храму Вазнесења Христова, града Рокфорда у држави Илиној. Старешина храма протонамјесник Бранислав Кончаревић и ћакони Милован Гогић и Никола Топаловић саслуживали су Преосвећеном на Светој Литургији. Службеник Епархије, ипођакон Стефан Радовић помагао је у Светом Олтару са осталим дечацима из локалне парохије. Побожни парохијани, помогнути од студената нашег Факултета су умилно одговарали на све прозбе које су ђакони произносили.
Друге недеље Великог поста Црква прославља светог Григорија Паламу, Архиепископа Солунског. Свети Григорије је био изузетан богослов, живео је у 14. веку, једно време је боравио и на Светој Гори. Познат је као борац за чистоту Православља. Тврдио је да таворска светлост преображења није обична светлост, како су многи сматрали, већ видљиво јављање Божанске енергије, божанске благодати. Прослављамо га у току поста јер његово учење није резултат знања из књига, већ његов, као и других светогорских монаха, лични духовни опит, искуство и доживљај. Стекли су га управо постом и молитвом у уједињењу, побеђујући страсти и откривајући пут Богопознања. Већина од тих стараца – подвижника зрачили су светлошћу, која се видела на њиховом лицу, попут светлости на гори Тавору. Многи од нас су имали прилику да виде продуховљеног монаха, или старца, како се то данас каже. Пријатно вам је у таком друштву, желите да што дуже останете, да се дотакнете његовог унутрашњег света јер он просто зраче позитивном енергијом. Но дешава се и супротно. Нађете се у друштву кад вам је тешко погледати на човека. Из њега просто бије мрак, хтели би да што пре побегнете. Као што се одблесак раја и благодат могу видјети на лицу једних, тако исто ад, пакао, адски огањ у очима других. Од Светог Григорија и његових следбеника потиче цео духовни покрет у Цркви познат као исихазам. Покрет исихазма и монаси исихасти били су распрострањени и у Србији цара Лазара.
Парохија у Рокфорду је релативно млада. Сачињавају је углавном породице које су дошле из Старог краја, после несрећних ратова деведесетих година. Доста их је пристигло из северне Херцеговине, мада има браће и сестара из других делова наше Отаџбине. Имају храм са лепим имањем, а што је најважније држе веру и народне обичаје. Ове недеље, храм је био препун и већина је приступило Светој Чаши за Причешће. И овога пута су потврдили своје надалеко чувено домаћинско гостољубље. Дугогодишњи професор нашег Богословског факултета, угледни доктор теологије и ревносни пастир, отац Бранислав је у име парохијана бираним речима поздравио Преосвећеног Владику. Истакао је њихово вишедеценијско познанство и заједничку рад у Далмацији, посебно у чувеној богословији Манастира Крка. Затим је владика Лонгин беседио о благословеном времену поста и могућности да живот изменимо на боље.
”Пост пред Васкрс Црква назива Великим не толико због дужине, већ његовог значаја и користи за спасење душа наших. Праотац Адам је после пада у грех подчинио дух телу и осећајима, па је радост почео да тражи у телесном и материјаним стварима. Истинити хришћанин, (као чедо Христа – Новог Адама) символично се распенши и васкрснувши у Светој Тајни Крштења иде супротним смером, обратно. Он кроз пост, молитву, трезвеност, прелази из смрти у живот, од земље до неба…Адам није држао пост и пао је, сагрешио. Ми смо овде на земљи у изгнанству и треба да постимо да би се вратили кући.
Но пошто ми нисмо могли да се попнемо на Небо, нама се спустио сам Бог и дао могућност спасења. Они који Га прихватају добијају снагу да испуњавају свете заповести. На Сташном суду кад све буде јавно, видећемо да је све што је Христос рекао у Јеванђељу могуће било испунити. Но док смо још овде на земљи то је питање наше савести и поштења. Нико нас на силу не тера да чинимо добро. Свако ће показати колико је дубока његова вера и да ли су Христове речи постале садржај његовог живота.
Пост, молитва, уздржање,- донеће нам стварну радост!, драга браћо и сестре. То нам из личног искуства сведоче милиони истинских хришћана. Ако одустајемо од борбе са грехом и спуштамо руке, у срцу ће остати бол и туга. Грех је на почетку сладак а на крају горак, jeр доноси духовну смрт. ”Сладак је био плод у рају, али је донео смрт” -Триод. Мед на почетку, а на крају отров. Покајање на почетку горко, а касније, на крају слатка радост! Грех, ако се не покајемо има почетак, а нема краја, а истинско покајање носи радост која стално расте, умножава се. Суштина покајања је да схватимо своју огреховљеност и немоћ да било шта добро учинимо без Бога. Тада ћемо и осетити одвратност греха, згадити се над њим, омрзнути га, и чврсто решити да, уз Божију помоћ, окренемо нови лист у свом животу. При томе увек и стално треба да се надамо на милост Божију. Господе спаси наше душе, спаси нас Боже! Молимо се са умилењем Богу да нас сачува од пада, а Богородици да нас покрије Покровом и да измоли опроштај од Сина Њеног Господа нашег Исуса Христа”, закључио је Владика.
Текст и фото: Стефан М. Радовић
