Слава храма у Рокфорду, Илиној (Rockford, IL)
У свету недељу, 13. jуна – наша парохија Светог Вазнесења у Рокфорду прославила је своју крсну Славу. Ове године је и Преосвећени Владика Г. Лонгин, који се вратио из Београда са заседања Архијерејског Сабора, узео учешћа у молитвеном сабрању ове значајне српске заједнице. Преосвећеном су се придружили и руски Владика Петар са својим свештеницима као и групом верника из њихове оближње парохије. Са Архијерејима су саслуживали протојереји: Драган Велеушић и Бранислав Кончаревић и отац Лука, који опслужује руску парохију. Ђакони: Милован Гогић, Александар Кичаков, Милорад Јанчић и Никола Топаловић. Студенти нашег богословског факултета са групом верника су умилно одговарали за певницом. Из неколико чикашких парохија дошли су верници да поделе радост празника. Надлежни владика, Преосвећени Г. Лонгин је најпре поздравио драге госте, Високопреосвећеног Архиепископа Г. Петра и његову пратњу, изразивши радост због заједничке Службе Богу и искрених братских односа. Честитао је Славу и говорио о дану и празнику. Ови свети оци, њих 318, на I Васељенском Сабору у Никеји 325. године по надахнућу Одозго саставили су символ вере, који ми понављамо свакодневно. Он је допуњен на другом васељенском сабору и увек је био и биће за истинске хришћане огледало и неизменљиво правило вере. Хвала Богу, ту неокрњену веру наша Света Црква и данас чува, њу проповеда, њоме живи сећајући се речи светог апостола Павла: ”Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом” (2 Сол. 2, 15). Данас ми овде, у Рокфорду, овако саборно, обележавамо Славу наше цркве, нашег храма. Спасовдан, како народ каже, или Вазнесење убраја се у 12 највећих празника Православне Цркве. Хришћански празници личе на карике златног ланца, нераскидиво су повезани један са другим. Четрдесети дан после Пасхе имамо празник Вазнесења, а кроз десет дана – празник Духова, Педесетница или Тројичиндан. Участвовати у обележавању праздника значи пре свега духовно га доживети, и на мистичан начин, укључити се у догађаје Свештене историје. То није дакле нека комеморација и пуко сећање! Хришћански празник представља додир вечног и временог, земаљског и небесног, то је откровење духовне сфере на земљи, а посебно у свештеном пространству храма. Смисао Празника се најбоље схвата душом и једино кроз мистичну укљученост, кроз интуитивно понирање у свет духовне суштине, у свет Божанске енергије, и надлогичних категорија.”, нагласио је Владика. Свети Григорије Палама о празнику Спасовдана каже: Вазнесење Господње припада свим људима – сви ће васкрснути на дан Његовог другог доласка, али вазнеће се, бити уздигнути изнад облака само они који су ”Распели грехе кроз покајање и живот по Јеванђељу”. Вазнесење је символ обожења и прослављења људске природе, као и знак повратка у рај после пада у грех. После Вазнесења видљиво земаљско присутство Господа уступа место Његовом невидљивом боравку у Цркви. Четрдесет дана је прошло од Пасхи до Вазнесења!
Четрдесет дана је Господ био са Својим ученицима, учећи их Тајнама Небеског Царства. Он јача њихову веру у истинитост свог телесног васкрсења и припрема их за прихватање обећаног Светог Духа. До Васкрсења Христовог те тајне су биле за њих неразумљиве и недоступне. Спаситељ не оставља свет, но кроз Духа Светога, кога шаље од Оца, борави у њему. ”Аз јесам с вами и никтоже на ви”, певамо у Кондаку Празника. Ове утешне речи састављене су од Христовог обећања: ”Ја сам с вама у све дане до свршетка века”, као и речи апостола Павла: ако је Бог с нама, ко ће против нас? Вазнесење на видљив начин сведочи о завршетку земаљске мисије нашег Спаситеља и Његов повратак предвечном начину битисања. Исус Христос се вазнео са раширеним рукама које благосиљају. Апостоли и ученици, који су били на Елеонској гори, представљају прву хришћанску цркву. То је слика, пуна љубави и наде, она је знак и обећање да ће благослов Божији увек бити у цркви и да ће је чувати во веки вјеков!
После Свете Литургије послужен је славски ручак за све присутне. Домаћини ове године су били породица Јовановић, а следеће године сестра Ружа, која је иначе донирала за наш манастир икону Богородице Млекопитатељнице. У програму поред дивне српске деце узели су учешћа и гости из Руске православне Цркве. Све је било на нивоу; велико хвала оцу Браниславу и његовим добрим парохијанима. Иначе, Рокфорд је други по величини град у држави Илиној, одмах послије Чикага. Прије pатова из 1991. године у Рокфорду је живјело свега четири, пет породица србског поријекла. Непосредно послије рата 1991. године у Рокфорд се доселило око педесет србских породица. Скоро једна трећина породица били су мјешовити бракови. Поред свега постепеним насељаванем већ је до 1997. године у Рокфорду било око сто осамдесет србских породица. Захваљујуһи брату Владимиру Лазаревићу који је у Рокфорд дошао педесетих година, који је постао члан грчке православне цркве, он је почео да окупља србске породице које су долазиле у грчку цркву. Тако је већ у септембру 1997. године послата молба Митрополиту средњезападно америчком Христофору, да им да благослов за отварање нове парохије. Митрополит им је изишао у сусрет и септембра 12. издао је акт о оснивању нове србске мисионарске парохије у Рокфорду. За првог свештеника поставио је Протојереја ставрофора др. Ђорђа Лазића, који је био већ у годинама и након годину и по дана он се упокојио. Нови свештеник је, почетком 1999. године постао Jован Jовић и остао до јула 2004, када је за новог свештеника постављен др Бранислав Кончаревић који је на парохији и данас. Свештеник Кончарсвић становао је, све до ове године, у Вернон Хилсу, надомак Либертивила, ради обавеза на факултету Светог Саве у Либертивилу. Дакле, рокфордска парохија је једна од најмлађих у Србској Цркви у Америци и сачињавају је избјеглице, претежно из Републике Србске, али и осталих србских крајева. Парохија је успијела да купи имање са црквом 2001. године, којсг смо, прије три године отплатили, а ове године купујемо парохијски дом.
У парохији дјелује неколико друштвених организација: Фудбалски клуб Соко, фолклорна група Свилен конац (тренутно имамо преко седамдесет дјеце у фолклору), Коло србских сестара, Балоташки клуб, вјеронаука, женски клуб Св. Анастасија (окупљају се да би читале Свето Писмо) Ова парохија добија ђакона Николу Топаловића 2015. Данас, тренутно у Рокфорду има око 220 србских породица, гдје их је скоро половина активно укључена у живот србске православне заједнице.
