И ове 2020. године, четвртог децембра, свечано Богослужење у прелепој манастирској цркви, уз саслужење архимандрита Томаса (Казић) и свештеника Петра Саиловића, предводио је Преосвећени Владика г. Лонгин. Студенти нашег факултета су певањем улепшали празничну службу.
На крају Свете Литургије Владика је честитао Празник, нагласио да многе Цркве и Манастири у Отаџбини данас славе, а посебно Царска Лавра свети манастир Хиландар. Беседио је о значају Ваведења, историји и поукама истог. Предање, које је промислом Божијим сачувано у крилу Православне Цркве, говори да су Свети старци Јоаким и Ана испунили дато Богу обећање и уз пратњу девојчица са упаљеним свећама довели трогодишњег младенца Марију у јерусалимски храм. Посвећују је Богу и остављају при храму ради васпитања.. Пресвета Дјева се сама успела уз степенице храма и била дочекана од првосвештеника Захарије. Отац Јована Претече увео је малу Марију у Светињу над Светињама, где је само Првосвештеник улазио , и то једном годишње: ”Ангели вхождение Пречистыя зряшче удивишася, — како Дева вниде во Святая Святых”, пева света Црква, прозревши у овоме чину велику тајну Божијег домостроја. При храму је Марија провела дане свог дјетинства и младости. Овде је научила да тка платно, те је касније из једног комада сашила хитон Сину своме и Спаситељу нашем. Волела је да чита Свето Писмо, да се моли и дружи са другим девојчицама. Ваведење Пресвете Богородице у храм, које ми данас славимо, то је у ствари одлазак из света ради општења са Анђелима и служења Богу, то је припрема за примање подвига материнства и спасења света. Био је то пример монашке посвећености и смирења. Она је прва монахиња; осветила је подвиг стајања пред Богом, који је подједнако поребан и монасима и обичним хришћанима. Док је још била при храму дала је завет девствености. За то време ово је било необично, али су јерусалимски свештеници прихватили њену жељу и задужили благочестивог старца осамдесетогодишњег Јосифа да о њој брине.
Ту добија нову благодат, постаје мајка Сина Божијег Спаситеља нашег Исуса Христа и притом остаје вечна Дјева. И тада је морала да подноси многа подозрења, чак и од Јосифа док се није уверио да је плод њене утробе од Духа Светога. Сналазиле су је и касније недаће разне врсте. Зар јој је било лако да слуша пророштво Светог Симеона да ће оружје проћи њену душу (Лк. 2:35). Да ли је лако било да бежи у Египат ? Како ли је само било гледати злобу која расте око Исуса Христа. Је ли лако било да Га прати на Голготу? Чак и после Христовог Васкрсења, колико је морала трпељиво да чека да је Господ и Син њен узме Себи? Све те тешкоће нису је сломиле него узвисиле њену душу. Тако се нешто и са нама дешава, дрга браћо и сестре. Попут Богородице и ми у храму преживљавамо срећне и радосне тренутке. Овде добијамо благодат, овде учвршћујемо духовне силе. А када изађемо из храма, наступа искушење. Чувамо ли ми то благодатно и кротко стање и расположење када дођемо кући, или постајемо расејани, раздражљиви и спемни за расправу и свађу са ближњима? Одбацујемо ли од себе грешне мисли или се предајемо пред налетом искушења? Таква и многа друга искушења чекају нас кад изађемо из храма. Ако им одолимо бићемо јачи, а ако не, —треба да се кајемо и поново прибегавамо Господу. Да увек и изнова у храму тражимо нову силу и снагу. Нека нам у томе помогне Света Дјева и да нас увијек чувају њене молитве, ”ибо много может моление Матернее ко благосердию Владыки” Амин.
