У Недељу 31. јануара, ове године у храму Светог Саве служена је Архијерејска Литургија и свечано обележена храмовна слава. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Новограчаничко – средњезападно амерички Г. Г. Лонгин, коме су саслуживали архимандрит Леонтије (Алавања), протојереј Миле Матић (старешина храма), протођакон Љубиша Митровић, као и млади ђакон Миљан Алексић, клирик западноамеричке Епархије. У току службе по благослову Епископа западноамеричког Г. Максима, ђакон Миљан је рукоположен у свештенички чин. Пред крај службе је пресечен славски колач, Владика Лонгин је честитао Славу парохијанима и рукоположење новом пастиру на њиви Господњој. У својој, као и увек – надахнутој беседи је између осталог рекао:
”По обичају и завету наших старих, сакупили смо се данас, да се помолимо Светитељу Сави, да нас одржи и заштити на правом путу, да нас охрабри и благослови. Иако сваке године на светосавским прославама слушамо предавања о Светом Сави; подаци из његовог житија никад нам не падају тешко. Почевши од првих биографа, Доментијана и Теодосија, па све до данашњег дана, многи истакнути Срби су писали и певали о Светом Сави. Оно што не можемо да нађемо у писаном тексту, читамо између редова и дивимо се великом дару и таленту који је овај истакнути Србин имао. И све то он је ставио у службу Богу и Роду. И пре Светог Саве на српској њиви трудили су се свети Божији људи. Мисионарили су међу Србима Света браћа Ћирило и Методије и њихови ученици, па ипак, све до појаве Светог Саве остало је много корова на њиви српске душе, који је ваљало оплевити и уздићи на завидан ниво. Савиним радом Срби су схватили ко су и шта су, и шта им је чинити. После Светог Саве нису се више питали на коју ће страну.
Он је заиста први и истински просветитељ свога рода. Али он није просветитељ у оном обичном смислу, који учи народ да чита и пише. Он је Србе просветио изнутра. Он је просветитељ који нас изнутра формира и дефинише. Он је, као што знамо, измиритељ браће, а тиме и спасилац Србије. Осећајући његову снагу Турци су спалили свете мошти на Врачару, где је, хвала Богу довршен велелепни храм, у који су се својим прилозима уградили и Срби из емиграције.
У својим писмима из Палестине, наш Дучић, веома упечатљиво пише о Светом Сави: ”Српски Свети Сава, велики печат наше историје…једна је од највећих фигура европског дванаестог века.
Све што данас овде блиста на сунцу вечности, огледа се у плавим немањићким очима, очима тог нашег мудраца и писца, политичара и Светитеља, без којег вероватно наша нација не би данас постојала са њеним изразито расним одликама. Ниједан народ није имао заслужнијег човека; потпунијег, отменијег, честитије, а поносније личности, мислиоца и мистика, не налазим нигде другде. Зато омађијан његовим споменом, нисам се свуд одвајао од његове личности као изванредног Светитеља којег сам стављао после Христа.”
Браћо и сестре, живимо у тешком времену и пролазимо кроз велика искушења. Нама је изузетно потребна духовна обнова, ургентно презиђивање куће у којој живимо, куће пољуљаних темеља и крова што свакодневно прокишњава. Нужан је повратак основним хришћанским вредностима, врлинском начину живота, стицању литургијске свести о свету у коме живимо ако желимо да са наших душа не спадне још и оно мало чедности. ”Покајање је побуна против самога себе”, вели Свети Владика Николај. Да би до те побуне дошло, а која би нам омогућила да опстанемо и сачувамо веру, потребна нам је мудрост Светог Саве. И на крају да завршимо нотом здравог хришћанског оптимизма: Сва страдања кроз која су Срби пролазили, (па и најновија у Крајинама и на Косову и Метохији) била су врста неке катарзе – очишћења. Кроз страдање Срби траже себе, они јесу и грешни и рањени, пуни нетачних представа о свету и животу, али то је само површина. Но, на дну, пак, ми смо још увек хришћански народ кога треба будити и учити и тешити. Треба стално понављати да нисмо изгубљени за вечност, да наше борба за вечне вредности не може пропасти као што и наш Бог није привиђење. Последњи чин велике трагедије није смрт, него Васкрсење. Христос нас стално зове на преображај у оно чедно, детиње, оно што нас је вековима красило народ Светог Саве. И чуће Срби, одазваће се и увек изнова радосно певати: Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави. Да живимо сви у слози Свети Саво ти помози, почуј гласе свога рода српскога народа!”, закључио је Владика.
Прота Миле са ђаконом Љубишом и својим честитим народом и овога пута су били изврсни домаћини. Владика се захвалио на гостољубљу и помолио за здравље свих парохијана а посебно Председника, брата Симе, који је пред крај године имао здравствених проблема. Иначе свој долазак у Кливленд Преосвећени Г. Лонгин увек искористи да посети и манастир Светог Марка и његовог доброг игумана, оца архимандрита Леонтија, аутентичног представника српског монаштва.
Молитвама оца нашег Светитеља Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!
Текст и фото, чтец Стефан М. Радовић
