Још увек смо у данима пост Васкршње радости, кроз коју изнова обнављамо најважнији догађај у Еванђељу- догађај Христовог васкрсења из мртвих. Црква напаја верни народ речима химне да Христос “смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова”. Дочекали смо Васкрс у својим црквама, заједно са породицама и ближњима.
На путу до цркве друштво су нам правили наши родитељи, деца и наравно пријатељи. Верујем да је свако од нас у црквама срео позната и непозната лица- све нас саборно окупао непоновљиви доживљај Васкрса, баш као и чињење дивних васкршњих обичаја. Са свима онима које волимо поделили смо оброке са укусне трпезе љубави, вредно зготовљене рукама чланова наших породица.
Док је у светлој хаљини седео на камену празног Христовог гроба, Анђео Господњи је утешио жене мироносице (ученице Христове), и са њима цели роди људском, рекавши им да се радују јер је Христос устао из мртвих. Утеха је блага реч у односу на суштински значај самог догађаја Васкрсења Христовог из мртвих, и последице овог догађаја за живот сваког човека који жели да управи живот по Христовим заповестима.
Нашу српску заједницу града Чикага, али и све људе добре воље, баш у данима (пост) Васкршње радости, потресао је недавни губитак једног младог и недужног живота. Младић Марко Никетић несрећно је настрадао у саобраћајној несрећи. Породичну радост и припреме за његову матуру распршила је вест о његовој изненадној смрти. Осећање васкршње радости се угасило, док је велики број људи у неверици очекивао детаље о несрећи.
Осим тога, један други младић, Александар (Alexander Chyeney), такође из наше епархије, младић из парохије Светог Великомученика Георгија у Канзасу, трагично је изгубио живот на сам празник Светог Великомученика Георгија, који је ове године прослављен дан после Пасхе. Оба догађаја једнако трагична и горка.
Без обзира што ни Александра ни Марка нисам лично познавао, њихова смрт ме је дирнула. Особито што су страдали у данима радости Христове победе над смрћу!Штавише, уз свештенство Саборног Храма као и других парохија, али и других православних јурисдикција, и сам сам узео тихог молитвеног учешћа за њега, али и за његову ожалошћену породицу. Сигуран сам да је све достојанствено прошло и у цркви Светог Георгија у Канзасу.
На помен новопрестављеном Марку окупило се мноштво света. Лица омладине, којој је својствено да се налази у одређеној безбрижности и спокоју, била су оцртана тугом. Нечујно стојећи и посматрајући место страдања, чули смо утешне речи свештенства, које нас је је у свом молитвеном обраћању подсетило да је живот најлепши дар и да, без обзира на чињеницу колико је смрт трагична и колико оставља тешке ране на нашем срцу, да је догађај Христовог васкрсења из мртвих једина утеха и смисао свима онима који су ожалошћени и чије су душе разорене у овом часу.
Пастирска брига Цркве је да молитвено бди над својом паством, својом духовном децом. Црква, заправо, постоји не само да би пружала одговоре на разноразне недоумице које сваки човек има у себи, већ да својом мисијом у свету живо сведочи да човек постоји зато што је биће које има усађену потребу да воли и да буде вољен, односно да има урођену потребу да живи вечно!
Међутим, тој егзистенцијалној потреби за животом супротставља се смрт као непремостив проблем, као непријатељ сваког људског бића, и творевине уопште. Црквена свест једина, дакле, може да нам пружи решење на ову туробну реалност, и оно је од особите важности онима који се налазе у болу и безнадежности, и најчешће непрестаном животном преиспитивању зашто се овако трагичан догађај дешава баш њима и особи коју толико воле.
Цела прича око живота у Цркви као Телу Христовом и ход личног, живог и изнад свега аутентичног односа са Богом сваког човека увек и једино зависи од нас, од наше вере и спремности да упловимо у тај аутентични однос са Богом. Неко ко верује у Христа и прихвати Христа и Његов позив у заједницу љубави, трудећи се да живи свој живот по заповестима Божјим у границама својих могућности, све ће посматрати очима Васкрсења. Зар све ово већ није описано у сусретима напаћених људи са Господом док је проповедао Царство небеско и њиховог очаја да их исцели Својом речју, док су исповедали веру у Христа као Сина Божијег.
Поучена овим примерима Црква пружа молитвену утеху. Црква нас теши док стоји заједно са родитељима, сродницима, посебно јачајући своје молитве када се ради о губитку једног младог живота. Црква увек излази у сусрет преплашеној младости и често ћутке саосећа у њиховом болу док у очима препознаје оправдан страх од смрти. Заправо, овакви догађаји, када свако постави питање о смислу живота, од непроцењиве су важности у дијалогу Цркве и младих.
Исконски је проблем начина остваривања наше слободе. Два су пута нашег личног опредељења и од нас зависи који ћемо усвојити: пут Божји и пут који је против Бога. Најбитнији је онај моменат када човек препозна (и себи призна) да његов живот суштински зависи од Бога, који ће му дати снагу да се бори се за ту Христову слободу- а то је слобода од смрти, бола и сваке немоћи.
Зато верујемо је свако од нас дужан да смирено носи свој крст, верујући да Бог никоме није дао крст који не може да трпељиво носи у свом кратком земном живљењу. Елементарно је, управо, осмислити свој живот истином Христовом и да се трудимо да наше живљење буде по Богу, и да се у нама изгради тај еванђелски однос са Богом, у Кога желимо не само да верујемо већ и да поверимо цели свој живот на старање.
Због тога сваки хришћанин треба да живи свој живот као да му је сваки дан последњи, водећи рачуна о квалитету свога живота. У једној од својих посланица Свети апостол Павле говори о томе да треба да искупљујемо време, мислећи на дане које нам је Бог подарио на земљи, који треба да буду испуњени врлином и умножавањем дарова. Гледано кроз ту хришћанску перспективу, наше ће постојање на земљи, колико год оно трајало, бити оправдано. Црква верује и проповеда Христа Који је Богочовек и Који је победио смрт. Управо из ове чињенице извире и наша нада и вера у живот вечни, који није ништа друго до живот са Богом и у Богу и после смрти.
Неопходно је изградити однос поверења који ће бити путоказ младима да је Црква најбоље уточиште и тачна адреса свима онима који су обремењени проблемом и свима онима који просто желе да свој живот повере Богу на чување. Због тога бивамо уверени у многим животним ситуацијама да човек нема контролу над својим животом јер је живот сам по себи велика тајна, а да су путеви Божијег провиђења неистраживи и човеку често нејасни.
Сетим се личности једног свештеника који је изгубио дете. У разговору са једним човеком дао је користан одговор на питање како се носи са болом и тугом. Остале су урезане његове јасне речи да једину утеху налази у догађају светлости Христовог васкрсења и да му приповест о Христовом устајању из мртвих даје утеху у моментима туге за вољеним дететом. Он је чврсто веровао да ће се са њом поново срести у Царству небеском. Ово искуство је једино могуће појмити вером а његове речи су достојне сваког поштовања. Доживљавам их као путоказ свима нама, особито онима који пролазе кроз једно овако болно искуство.
Марку и Александру нека је вечан спомен. Они ће на много начина живети у успоменама оних који су их неизмерно волели и поштовали, у чија су се срца урезали својим дивним и аутентичним односом према животу уопште. Црква ће их молитвено спомињати на службама молећи се да их Господ настани у местима где праведници блаженствују.
У име Одељења за Омладину Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке изражавам своје најдубље саучешће породицама новопрестављених слугу Божијих Марка и Александра.
Вечан им спомен. Васкрсли Господ да их прими у Своје наручје.
Протођакон Јован Аничић, референт
Одељење за Омладину
Епархија новограчаничко- средњезападноамеричка