Categories
News

Празнични дани у Епархији Новограчаничко – средњезападно америчкој

Нека је слава и хвала Господу – цео посни период, као и дани Страсне Недеље, прошли су мирно у нашој Епархији. Свештеници су се трудили да добро организују и, по богослужбеном типику, одрже све Службе ових великих, светих дана. Без обзира на вирус, који још увек плаши народ, не можемо се жалити на број учесника на светим богослужењима. Свештеници јављају са терена да су јако задовољни посетом нашим храмовима, учешћем деце и омладине, који су редовно приступали Светој Чаши, животворном Ребру Христовом. 

Као и у Старом крају некако посебно молитвено се служи у нашим светим манастирима. Тако је било и у Покровском манастиру Нове Грачанице и манастиру Светог Саве у Либертивилу. 

Сваки дан Страсне Недеље обележен је специфичним догађајем. После свечаног улаза у Јерусалим, Господ је сваке вечери, боравећи у Јерусалиму, одлазио са ученицима на гору Јелеонску. Тих дана Он се јарким, дубоког смисла испуњеним речима, обраћао ученицима откривајући тајне Царства Небеског, свлачећи завесу са будућности рода људског. У све дане Страсне Недеље потребно је да идемо са Христом, да бдемо са Њим: и кад учи у храму, и кад Га Јуда издаје, и на Тајној Вечери и у Гетсиманији и кад Га суде и на Голготи разапињу.

За Христа Спаситеља није у овом свету било места. Рађа се ван града, у Витлејему за бремену Марију није било места. Када су му се једном приликом обраћали и питали да их уврсти у своје ученике Он је рекао: ”лисице имају јазбине и птице гнезда, а Син човечији нема где главу да склони”. И умире Господ ван града, за зидинама Јерусалима, на Голготи. На том месту страдања и мучења и Он прима смрт од неблагодарних људи. Нема, дакле, за Бога места у свету људи. Зато је важно да Страсне недеље идемо за Христом, да заједно са Њим прођемо тај пут. Цео Велики пост били смо загледани у себе, имали смо заиста доста времена да размишљамо о себи, о својој души и да кроз покајање очистимо срце. Сада је време да се загледамо  у ту жртву коју је Христос принео за нас. Он приноси Себе Самог. Све Службе, посебно задња три дана, искључиво су посвећена страдању и смрти Спаситеља. Ту прктично изостају покајне молитве.

Прва три дана, ове Велике недеље служена је Пређеосвећена Литургија, а увече Велико Повечерје, с тим што је у среду вече служена света тајна Јелеосвећења. По правилу тада дође доста верних да се помоле за своје ближње, који болују, али и за укрепљење свога здравља. Владика Лонгин и Владика Сава уз помоћ више свештеника предводили су ово сабрање. Преосвећени Г. Лонгин је на крају беседио о сили и благодати Божијој коју нам даје Света Тајна Јелеосвећења. Такође је истакао велики значај ових јединствених дана у црквеном календару: О смокви коју је Христос проклео због неплодства се чита у понедеља на јутрењу. Наравно да Господ није био љут на смокву, већ је хтео да каже да је бесплодност кажњива. Олистала смоква а без плода јесте симбол спољашње углађености а у души празнина, без духовног садржаја. Није случајно да је тог истог дана Господ изговорио причу о злим виноградарима. Оним истим који су побили посланике а на крају газдиног сина, који су дошли по грожђе. Спаситељ осуђујући смокву и виноградаре имао је у виду пре свега духовне плодове. И кад дођемо на Страшни суд, а будемо без плодова, бићемо осуђени и проклети као безплодна смоква! Добро је питање, нагласио је Владика:  личимо ли ми на ову неплодну смокву? Нисмо ли и ми лицемери попут књижевника и фарисеја кад се искрено не кајемо за прегрешења, кад нам је вера млака, слаба, а молитва сува и формална, што све резултира прозаичношћу живота, животаримо, бројимо дане, а не да живимо пуним плућима?

Првог дана се такође сећамо прекрасног Јосифа, чији цео живот представља праобраз живота нашег Спаситеља. Невиног и целемудреног младића, љубимца свога оца, браћа бацају у ров па после продају за 20 сребреника. Но Провииђење је хтело да се зацари у Египта, спашава свој народ од глади, па га зову ”спасиоцем света” и Јосифом храниоцем! Како је јасна слика Христа и Евхаристије у животу овог праведника! Христос праведник, а због зависти издан и предан властодршцима, претрпио је страдања, прошао ад, постаје Спаситељ света и гаси нашу глад и жеђ за Богом, не речима и лепим етичким учењем већ Чашом Живота, Чашом Васкрсења!

Немогуће је не присетити се овде искушења Јосифовог, које је имало пророчески смисао. У песмама Триода безаконаја египћанка се назива другом Евом; а целомудрени Јосиф, који бежи од греха је праобраз Новог Адама, – Христа, који је поставио нови пут људској историји, без прародитељског греха, без наследне казне, живот достојан човека кога Бог воли!

На Велики Уторак сећамо се беседе Спаситеља о крају света и крају људске историје. Христос је говорио Апостолима да Син Човечији треба да умре! Свети Василије је, говорећи о крају света, наглашавао да вероватно он неће бити ускоро. Но то за нас нема много значаја, јер наш крај може да наступи у било које време. Зато речи Спаситеља о крају света ми схватамо у есхатолошкој, далекој перспективи. Но, што се нас тиче, крај није за брдима, време брзо лети. Ми стално стојимо на прагу вечности, на прагу другог доласка, јер ћемо  по смрти изаћи пред Бога. Зато Јеванђеље које се данас чита говори о Страшном суду, а и неколко прича посвећено је тој теми: очекивању Спаситеља као Женика или као Судије. 

Једна од њих је и Прича о мудрим и немудрим девојкама. Она преносно говори и о нашем крају, али и ономе што је најважније: шта је пропусница у вечност, у Царство Небеско?

Свети Оци наглашавају да су и једне и друге биле чисте дјеве, девојке. Под уљем за светиљке, које неразумне нису имале са собом, Оци подразумевају добра дела. Није дакле довољно само имати врлине, треба их практиковати, тј. треба чинити милостињу и бити, што би се рекло, хришћанин у пракси, а не само по имену, на речима. Девојкама није било довољно само телесна чистота као што и нама сама вера без дела није довољна! Нека нас ова Прича стално подсећа да треба да чистимо своју душу и савест да би могле да светле добрим делима и молитвом. Да не будемо ”с времена на време”  хришћани, већ схватајући своју грешност бојати се само једног: да се не деси да неспремни изађемо пред Господа. Знамо да тај сурет може да буде изненада!?  На Велику среду завршавају се дани Великог поста као дани покајања: последњи пут читамо молитву Светог Јефрема Сирина и последњи пут правимо метаније! Чак и црвене химне и напеви попримају другачији карактер. Црква се овога дана сећа догађаја када је жена грешница у дому Симона излила скупоцено уље на ноге Спаситеља. Јуда, чије је срце већ окупирало среброљубље, није могао то да поднесе и решио је да за сребрењаке изда Спаситеља! Среброљубље и живот у Христу неспојиви су. Зашто? Зато што је главна особина оних који живе јеванђелски – давање а не узимање. ”Блаженије је давати него узимати”,(Д. Ап. 20, 35). Како да се боримо са овом страшћу, како победити жељу да више имамо и више трошимо, посебно данас, када савремено друштво то истиче као идеал!? Свети Оци говоре да материјане ствари не смеју да окупирају наше мисли и срца, да заробе душу већ да имамо контролу над њима и не дозволимо да нам господаре и увек се трудити да га употребимо на добро! 

Велики Четвртак је дан Установљења Вечери Господње, дан када је установљена Ехаристија. И од првих времена хришћани су празновали овај дан посебно. И наше настојање да се причестимо тога дана јесте уствари наша жеља да се причестимо са Апостолима. Но, тема Тајне Вечере иако је главна, није једина тема богослужења Великог Четвртка. О  три друге теме говори нам Јеванђелска читања, тропари и стихире овога дана. То је умивање ногу ученицима (уп. Јн. 13, 3 -10), Христова борба у Гесиманија (Мт. 26, 36 – 46). И на крају Јудино издајство. Намеру, решење које је донео у среду сада је  реализовао лицемерним пољубцем. Кондак овога дана: – Хлеб у руке примивши, издајник их криомице пружа  да цену зацењену прими за Творца, што рукама Својим саздаде човека; и неисцељен Јуда, слуга преварни. На самој Литургији  Светог Василија Великог тема Евхаристији је главна, а уместо Иже Херувими певамо: ”Вечери твојеја тајнија…Суштина овог празника јесте установљење не само Тајне Светог Причешћа, већ целог Новог Завета, Новог Савеза у крви Господњој. О томе је Спаситељ и сведочио целог свог земаљског живота: “Испуњавам вољу Оца Небеског, који вас је заволео. Потпуно спремно, иако имам власт да то не чиним, дајем живот свој да би ви постали деца Новог Завета.“ Великом је ценом, дакле, плаћен тај Нови Савез, који нам даје наду и доноси истинску радост. У светлост те Христове љубави и жртве, Његовом силом и влашћу савлађује се сваки грех, зло и неправда.

Четвртак увече, док су се читала Јеванђеља о страдању, доста верника је било са упаљеним свећама. Тај пламен свеће однели су после својим домовима.

На Велики петак износимо Плаштаницу. Служба је релативно кратка, но садржајна. Сећамо се скидања Христа са крста. Увече се служи чин Погребења са опходом око храма што символише траурну процесију ка Христовом гробу. Владика је служио у Грачаници. У беседи је нагласио: ”Постоји једна молитва у којој се каже: увек те распињем својим гресима. И овде када Христос иде на смрт, на жалост, нико се није показао  исправн па и  добар. Петар се одрекао а остали апостоли се разбежали. Над  овим се треба замислити и драму голгоску осетити. Као Хришћани не можемо бити комотни, неодговорни. Само саосећајући са страдалним Христом можемо осетити  праву радост победе и спасења. Великом ценом је плаћено спасење и искупљене рода људског и то никада не смемо сметнути са ума. 

Литургију Светог Василија Великог у манастиру Светог Саве служио је Владика Лонгин, уз саслужење оца Серафима и јерођакона Макарија. Поред студената нашег Богословског факултета: Саше Лукића и Мирослава Сретеновића за певницом је одговарало још неколико побожних душа, пријатеља ове велике Светиње.

Велика Субота је  уствари главни дан богослужбене године. Зашто? Зато што тада празнујемо победу над адом и смрћу: Христос силази у ад и изводи душе праведника: ”днес ад стења вопијет…” пева се у стихири. Решено је, савладано грехопаденије Адама. Осим тога Велика Субота је дан покоја! У црквеним химнама помиње се покој седмога дана, када је Творац починуо у седми дан од свих дела својих (1 Мој. 2, 2) и истиче аналогија са боравком Спаситеља у гробу. Бог – Логос, починуо је од свог земаског посла, стварања, службе.  Догађаји Велике  Суботе се уствари налази између туге и огромне радости. Учествујемо у великом покоју и у стању смо очекивања Васкрсења. Литургија Свете Суботе је уникат сама по себи. Она има специфичности које се срећу само једном годишње. На пример после читања Апостола не пева се Алилуја већ стихови псалма: ”Васкрсни Господе и суди земљи; јако ти царствујеши во вјеки” (Пс. 81, 8). Управо у то време дешава се промена одежди, црне на беле, а што је повезано са крштењем оглашених. Зато се, уместо Трисветог, и пева ”Јелици во Христа креститесја…Уместо Херувимске пева се: ”Да молчит всјака плот человеча”. На крају уместо Достојно јест: Ирмос 9. Песме канона Велике Суботе : ” Не ридај мене Мати,- не плачи за Мном, Мати, …” Служба на Велику суботу је већ почетак празновања Пасхе. Суштина и главни садржај целе Велике недеље уствари је ово: са једне стране бол и туга а  са друге, очекивање победе и радости.

Васкршње јутарње у Грачаниц служио је Владика Лонгин и Сава са локалниом свештеницима. У Цркви је било доста младих. У Либертивилу је после јутарње продужена Света Литургија, док је у Грачаници Литургија била у 10 часова.

Обзиром да Саборни храм на Редвуду слави своју Крсну Славу, Владика Лонгин је предводио молитвено славље, пресекао Колач и бираним речимо све поздравио: ”Најрадоснији и најзначајнији празник наше вере, наше Цркве. То је празник потпуне победе јер је Христос победио сатану, извео из ада старозаветне људе и укинуо оно чега су се људи највише боја, а то је смрт. Прослављамо не само Догађај, који се десио пре две хиљаде година, но и нашу личну победу над грехом и смрћу, победу силе Божије над нашом грешном немоћи. Славимо воскресеније душе за живот вечни. Да би могли да доживимо радост празника у њеној пуноћи потребно је да сами васкрснемо, то јест да се наше душе ослободе терета греха. Грех је уствари смрт! А молитва, покајање, исповест и причешће представљају ослобађање и победу над грехом, а то и јесте васксење.

То је онда прави Живот! Прослављајући Васкрс молимо се победиоцу Христу да будемо достојни ове велике Тајне и да у нашем животу светлост победи таму, добро зло и да се наш живот заврши не смрћу а васкрсењем.”завршио је Преосвећени Владика.

Нека би, у нашем животу, Страсна Недеља и Пасха  били тај моменат и Догађај, који омогућава да изнова доживимо пуноћу своје вере, да кроз свој лични духовни опит и искуство сретнемо  Христа:  распетог за нас, умрлог за нас и васкслог за нас и васкрсавајућег нас заједно са собом. Амин ! 

Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!